AFAZIJA kod odraslih osoba afazija predstavlja gubitak već stečene funkcije govora. Posledica je oštećenja kortikalnih i subkortikalnih struktura koje učestvuju u ostvarivanju jezičke funkcije. Najčesći uzrok afazije jete moždani udar. Uzroci mogu biti I tumori, traume, degenerativne bolesti CNS-a, a moze nastupiti i povredom glave, udarcem ili infekcijom. Teškoće izražavaja ili razumevanja govora kod afazije nisu posledica demencije, senzornih deficita ili mišićne disfunkcije već uvek postoji poznato ili nepoznato oštećenje mozga (lezija može biti minorna i nedokaziva dijagnostičkim postupcima).

Stepen teškoće u izražavanju ili razumevanju govora zavisi od obima moždanog insulta kao i od njegove lokacije u mozgu pa tako mogu biti oštećeni i različiti aspekti komunikacije kao što su razumevanje, produkcija govora, čitanje, pisanje, ponavljanje, imenovanje predmeta. Kao najteži oblik javlja se globalna afazija gde su podjednako ošteceni svi modaliteti govora pa je i komunikacija onemogućena. Učestalost pojavljivanja afazija kod osoba koje su pretrpele moždani udar je 21-33%.

U praksi srećemo pacijente koji su potpuno svesni svog stanja i znaju šta žele da kažu ali to motorno ne mogu izvesti što dovodi do frustracije pa i depresije. Ponovno učenje govora je tezak zadatak za odraslu osobu pa je jako važno na pravilan način motivisati i uključiti pacijenta u tretman.

Najbolje vreme za započinjanje tretmana jeste već prva nedelja nakon moždanog udara a lečenje se sprovodi u naredne dve godine kada se tretmanom postižu najbolji rezultati. Kod težih oblika afazije nekada je potrebno iznova učiti osnovne korake u komunikaciji poput pozdrava ili izvršavanja prostog naloga a kako oporavak napreduje tako se i zahtevi usložnjavaju a komunikacija postaje bogatija. Naravno uvek je vazno napraviti individualni plan i program za svakog pacijenta jer su i simptomi bolesti uvek različiti.

Važan aspekt u lečenju komunikaciskih sposobnosti jeste i uključivanje porodice u tretman. Moždani udar i njegove posledice predstavljaju veliki stres kako za pacijenta tako i za celu porodicu, a oporavak često traje godinama i nije uvek potpun, pa uključivanje psihologa moze pomoći da se prebrode teški momenti i zauzme adekvatan i motivišuci stav prema obolelom članu.

Cilj tretmana predstavlja ponovno uspostavljanje ili unapređenje komunikativnih sposobnosti pacijenta iz tog razloga u tretmanu zauzimamo “životni pristup problemu“, pa od velike pomoći može biti i grupna terapija, zatim stavljanje pacijenta u različite životne situacije kao što su: razgovor telefonom, odlazak u prodavnicu, poručivanje u restoranu....što će motivisati pacijenta na poboljšanje jezičkih sposobnosti i ponovno uključivanje u svakodnevni zivot.