AUTIZAM – Pogled na svet iz drugačije perspektive

Poremećaj autističnog spektra je neurorazvojni poremećaj u čijem se centru nalazi deficit socijalnog razvoja i razvoja komunikacije. Prema najnovnojoj klasifikaciji Američke asocijacije psihijatara (DSM-V) ranije odvojeni klinički entiteti (dečiji autizam, atipičan autizam, Retov sindrom, Aspergerov sindrom, nespecifikovani poremećaj razvoja) poznati pod imenom pervazivni poremećaji razvoja, svrstani su u jednu kategoriju – poremećaji autističnog spektra.

Ključne kategorijalne odlike poremećaja su: jasno oštećenje razvoja socijalizacije deteta (deficit socijalnih veština), oštećenje razumevanja i produkovanja verbalne i neverbalne komunikacije (deficit komunikacijskih veština), kao i ograničeni i ponavljajući obrasci ponašanja (stereotipno ponašanje). Ovi deficiti predstavljaju trajno stanje, oni nikada potpuno nestaju, mogu se samo u većoj ili manjoj meri, raznim intervencijama, ublažiti. Drugacije rečeno, autizam nije bolest te se stoga ne može izlečiti.

Autizam je podjednako zastupljen u svim rasama, etničkim i socioekonomskim grupama ali je skoro pet puta češće zastupljen među dečacima nego među devojčicama  Prema podacima Centra za bolesti, kontrolu i prevenciju  u Sjedinjenim Američkim Državama iz 2015. godine, autizam pogađa jedno od 66 dece, dok je 2014.godine taj odnos bio 1:88. Razloge za kontinuirano povećanje broja dijagnostifikovanih osoba u Centru vide isključivo u  proširenju dijagnostičkih kriterijuma i preciznijoj dijagnostici, nikako u sredinskim faktorima.

U okviru same kategorije poremećaja autističnog spektra, postoje velike individualne razlike kada je u pitanju nivo socijalnog, govorno-jezičkog  i komunikacijskog deficita. Iako  ove osobe  retko imaju problem sa izgovorom glasova, većina u većoj ili manjoj meri, ima teškoće u pragmatičkoj upotrebi govora. Osim toga, ritam i tempo govora su često izmenjeni. Procenjuje se da oko 50% osoba iz autističnog spektra nikada ne razvije govor u svrhu komunikacije.

Razlike su posledica različitog kognitivnog funkcionisanja. Veliki broj istraživanja pokazuje da deca iz spektra autizma imaju deficit u zajedničkoj pažnji, simboličkoj komunikaciji, deljenju pozitivitnh afekata i zajedničkom angažovanju. Zajedničko angažovanje predstavlja sposobnost deteta da deli iskustva sa drugom osobom i zahteva sposobnost zajedničke pažnje sa drugima prema nekom objektu ili događaju.


DIJAGNOSTIFIKOVANJE

Dijagnostifikovanje ovog poremećaja se ne vrši pre navršene treće godine.

Obuhvata:

  • intervju sa roditeljima,
  • opserviranje detata,
  • skale procene (najpozatije su M-Chat i CARS),
  • informacije o kognitivnom funkcionisanju.
 

Prema DSM-V klasifikaciji postoje četiri kriterijuma i sva četiri moraju biti zadovoljena.

Prvi kriterijum

Postojani deficiti u socijalnoj komunikaciji i socijalnim interakcijama koji se ispoljavaju u različitim kontekstima i koji se ne mogu dovesti u vezu sa opštim razvojnim kašnjenjem (deficiti u socio-emocionalnom reciprocitetu, deficiti u neverbalnom komunikacionom ponašanju i  deficiti u ostvarivanju i održavanju ostvarenih veza u skladu sa razvojnim nivoom).

Drugi kriterijum

Ograničeni, ponavljajući oblici ponašanja, interesovanja ili aktivnosti, koji se manifestuju na najmanje dva od navedenih načina:

  • stereotipni ili ponavljajući govor, motorni pokreti  ili korišćenje objekata;
  • ekscesivna privrženost rutinama, ritualnim oblicima verbalnog ili neverbalnog ponašanja, ili naglašen otpor prema promenama;
  • visoko ograničena, fiksirana interesovanja, ograničena po fokusu ili intenzitetu;
  • umanjena ili uvećana ostetljivost na senzorne nadražaje, ili neobična interesovanja za senzoričke aspekte okruženja;
 

Treći kriterijum

Simptomi moraju postojati u ranom detinjstvu, ali ne moraju biti u punoj meri ispoljeni sve dok socijalni zahtevi ne prevaziđu ograničene kapacitete ili mogu biti maskirani naučenim strategijama u kasnijem životu.

Četvrti kriterijum

Ispoljeni simptomi ograničavaju i oštećuju svakodnevno funkcionisanje.

 

TRETMAN

Istraživanja pokazuju da je ishod tretmana povezan sa vremenom dijagnostifikovanja, što se ranije započne sa tretmanom  prognoze ishoda su bolje.

Rana intervencija može ublažiti negativne posledice autizma na dinamiku moždanog razvoja. Veliki je broj ranih programa intervencije, više ili manje uspešnih. Jedna od najčešće spominjanih podela ranih intervencijskih programa je na bihejvioralne (na primer ABA) i razvojne (na primer DIR Floortime).

Tehnike koje bihejvioralno orijentisani programi rane intervencije koriste su brojne (podučavanje diskriminativnim nalozima, diferencirano potkrepljivanje, incidentalno podučavanje, podsticanje, prekidanje bihejvioralnog niza i sl.), a zajedničko im je to što su zasnovane na principima bihejvioralne analize. Navedene procedure se koriste za  proširivanje ponašajnog repertoara i za  minimiziranje socijalno neprihvatljivih oblika ponašanja. Veštine se uče tako što se zadatak rastavi na male korake i onda se postepeno savlađuje.

Zajednička karakteristika razvojno orijentisanih pristupa jeste usmerenost intervencije na podsticanje komunikacije i socijalnih interakcija. Ovi programi imaju sledeće karakteristike: praćenje detetovog vođstva, ohrabrivanje detetove inicijative, odgovor na sve tipove komunikativnog ponašanja od strane deteta, fokusiranje na izražavanje emocija, prilagođavanje govora i socijalnih signala detetovom razvojnom niovu i fokusu pažnje.

Iako se u literaturi opisuje veliki broj različitih programa koje ublažavaju sržne deficite kod autizma, istraživanja nisu potvrdila da postoji metod koji je značajno učinkovitiiji od ostalih. Isto tako, ne postoji metod koji odgovara svakom detetu.

 

Jelena Simonović, psiholog