Šta je ADHD?
Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću ili ADHD (ADHD – Attention-Deficit Hyperactivity Disorder) je neurorazvojni poremećaj koji pogađa približno 5-10% dece i 2-5% odraslih širom sveta (American Psychiatric Association, 2013). Karakterišu ga simptomi nedovoljne pažnje i/ili hiperaktivnosti i impulsivnosti koji ometaju svakodnevno funkcionisanje i razvoj pojedinca.
Uzrok
Uzroci ADHD-a nisu u potpunosti shvaćeni, ali istraživanja sugerišu da i genetski faktori i faktori životne sredine igraju ulogu. Genetski faktori mogu predstavljati i do 80% rizika za ADHD, dok faktori životne sredine kao što su prenatalna izloženost alkoholu ili duvanu, niska porođajna težina i povreda mozga takođe mogu doprineti razvoju ADHD-a. Neka istraživanja ukazuju na smanjen nivo neurotransmitera domapina i norepinefrina u mozgu, zatim izmene u CNS-u, u strukturi i funkcijama određenih područja mozga zaduženih za pažnju, kontrolu impulsivnosti i egzekutivno funkcionisanje.
Karakteristike ADHD-a
Simptomi ADHD-a mogu se klasifikovati u dve kategorije: poremećaj pažnje i hiperaktivnost/impulsivnost. U zavisnosti od dominantno prisutnih simptoma, razlikujemo tri tipa ADHD- dominantni deficit pažnje, dominantni hiperaktivni/impulsivni tip i kombinovani.
Simptomi nepažnje (poremećaj pažnje) uključuju poteškoće održavanja pažnje, udaljavanje od zadatka, nedostatak istrajnosti na zadatku, zaboravljanje i rasejanost, dok simptomi hiperaktivnosti/impulsivnosti uključuju vrpoljenje, motorički nemir, rasejanost, lupkanje, preterano pričanje, ometanje drugih, nemogućnost odlaganja zadovoljstva, nemogućnost čekanja u redu itd.
Dijagnoza
Dijagnoza ADHD-a zasniva se na sveobuhvatnoj proceni koja uključuje klinički intervju, skale ocenjivanja i posmatranje ponašanja pojedinca. Kako bi se uspostavila dijagnoza, pored prisustva više simptoma koji se odnose na deficit pažnje i/ili hiperaktivnosti, neophodno je da simptomi budu zastupljeni u dva ili više konteksta- npr. u kući, školi, na poslu i da umanjuju kvalitet funkcionisanja pojedinca u prethodno navedenim kontekstima.
ADHD se u većini slučajeva dijagnostikuje na osnovnoškolskom uzrastu. U ovom periodu poremećaj pažnje postaje veoma upadljiv, i počinje da ometa detetovo funkcionisanje u školi. Iako neka aktuelna istraživanja ukazuju na to da je kod neke dece iz opšte populacije, mlađe od tri godine moguće detektovati visoku učestalost simptoma ADHD-a koji se odnose na deficit pažnje i na hiperaktivnost/impulsivnost, mnogi stručnjaci ne preporučuju postavljanje dijagnoze ADHD-a kod dece mlađe od četiri godine.
Tretman ADHD-a
Odabir adekvatne intervencije za decu, adolescente i odrasle osobe sa ADHD-om, zavisi od uzrasta, individiualnih karakteristika pojedinca i cilja tretmana.
Intervencije za ADHD uključuju implementaciju bihevioralnih intervencija, treninga pažnje, medikamentozne terapije i pedagoških intervencija i prilagođavanja.
Bihevioralna terapija se fokusira na modifikaciju problematičnog ponašanja, podučavanje i savetovanje roditelja na koji način mogu da podstaknu i tretiraju razvoj socijalnih veština, te upravljaju detetovim maladaptivnim ponašanjem.
Trening pažnje ima za cilj da se primenom različitih kognitivnih i motoričkih vežbi, unapredi pažnja deteta sa ADHD-om i redukuje hiperaktivnost. Kao osnova uvek se sprovodi defektološki individualni tretman a od suportivnih tehnika tu su neurofeedback i tomatis tretmani, kao i brojni drugi.
Medikamentozna terapija podrazumeva upotrebu stimulantnih lekova kojima se povećava nivo neurotransmitera dopamina i norepinefrina, te smanjuju simptomi ADHD-a. Upotreba medikamenata ne preporučuje se za decu predškolskog i ranog uzrasta, a svakako ne treba da bude prvi i jedini izbor tretmana. Mnoga istraživanja ukazuju na netoleranciju dece i odraslih na stimulantne lekove, kao i neželjene efekte, pa je važno posavetovati se sa lekarom pre same upotrebe lekova.
Pedagoške intervencije kao što su izrada individualnog obrazovnog plana (IOP), individualizacija, adekvatno pozicioniranje deteta u učionici uz smanjenje distraktora, takođe su efikasne u smanjenju simptoma ADHD i pomažu detetu da prođe kroz manje stresno školovanje.
Važno je napomenuti da je ADHD poremećaj čiji simptomi se mogu tretirati, i da uz odgovarajuće intervencije, deca i osobe sa ADHD-om mogu voditi uspešan i ispunjen život. Takođe postavljenje konačne dijagnoze ADHD-a nije nužan uslov za započinjanje tretmana. Ukoliko primetite prisustvo simptoma kod Vašeg deteta koji nalikuju ADHD-u, obratite se za savet.
