26 januara, 2020
# Topics

Disleksija – uzroci, simptomi i saveti za roditelje

26 januara, 2020

Logoped Neda Milošević za portal N1 objašnjava da je disleksija teškoća u učenju čitanja, a obuhvata i teškoće u razumevanju pročitanog. Dete koje se susreće sa ovim problemom i pored adekvatne obuke nije u mogućnosti da nauči da čita.

Ispoljavanje disleksije se razlikuje u zavisnosti od uzrasta.

„U periodu pre škole vrlo često dete već ima teškoće u usvajanju maternjeg jezika i obično se zbog toga nalazi na logopedskom tretmanu. S druge strane, teškoće nekada mogu biti i dosta suptilnije i zbog toga obično i neprepoznate u kasnijem uzrastu (školi), a ogledaju se kroz teškoće u izdvajanju prvog glasa u reči, prepoznavanju rime, deficitima vizuelne percepcije i generalno teškoće da se razume da se reči sastoje od nekih manjih jedinica – slova, teškoće u pamćenju novih reči, praćenju sleda itd“, objašnjava Milošević.

Kada dete krene u školu, problem je već vidljiv svima. Teškoće su prisutne u prepoznavanju slova, nemogućnosti tačnog čitanja što se u starijem uzrastu prepoznaje kroz „prečitavanje ili nagađanje“ višesložnih reči. Tu su i teškoće razumevanja pročitanog, česte zamene vokala i drugih slova, nemogućnost da se zapamti sadržaj itd.

„Ustaljeno je da se disleksija tretira tek kada dete počne da uči da čita, prema našem obrazovnom sistemu u sedmoj godini“, navodi ona.

Milošević kaže da je savet za roditelje uvek isti: igrajte se sa slovima pre škole, ne nasedajte na obrazloženja da se u predškolskom ne uče slova i da je to posao za školu. Dete pre polaska u školu mora da zna koliko glasova ima reč sastavljena od pet slova (npr. vrata), treba da prepoznaje većinu slova azbuke, sa pet godina treba da zna da izdvoji prvi glas u reči, da napiše svoje ime…

Prema njenim rečima, uzrok disleksije su smetnje u jezičkim, perceptivnim i kognitivnim veštinama koje nastaju usled više faktora, među kojima je nasleđe prepoznato samo kao jedan od mogućih.

„Kompletan mehanizam prepoznavanja i razumevanja teksta sastoji se od uspostavljanja veza u mozgu, a važno je da znamo da te veze pre započinjanja učenja ovog procesa ne postoje i očigledno da ne funkcionišu onako kako bi trebalo“, ukazuje logoped.

Milošević dodaje da se disleksija može prevazići kada teškoće spadaju u kategoriju blagih i kada se sa tretmanom krene na vreme.

„Ono što će često nedostajati u ovom procesu jeste razvoj direktnog puta čitanja kojim se služe fluentni čitači, te će se osobe sa disleksijom duže zadržavati na takozvanom fonološkom putu odnosno ‘sporije’ će prepoznavati reči jer će čitati slovo po slovo“, kaže ona.

Ona dodaje da su osobe sa disleksijom kao i sve druge – imaju svoje dobre i loše dane. „Posmatram ih kao borce jer je za njih obrazovanje duplo teže nego za bilo koje drugo dete bez ovih teškoća“, kaže Milošević.

Strategije koje se primenjuju zavise prvenstveno od dominantnog problema – da li je on vizuelne ili jezičke prirode, auditivne ili su i druge kognitivne funkcije, poput pažnje i pamćenja, sa teškoćom.

„Ako smo vešti da prepoznamo osnovu problema zaista možemo efikasno da pomognemo usmerenom terapijom. Naravno, vreme je uvek ključni faktor. Treći razred nikako nije pravo vreme za davanje ili razmatranje dijagnoze. Pravo vreme je mnogo ranije“, smatra Milošević.

Ona kaže da svako dete koje se susreće sa nekim problemom uglavnom deli breme neprilagođenosti obrazovnog sistema.

„Dokle god se budemo svodili na razumevanje i ‘dobrotu’ pojedinačnih slučajeva, često učitelja, pedagoga, psihologa, s obzirom da je logoped najmanje zastupljen kadar u školama, dotle sistemski nismo ništa pametno uradili. Neki pravilnici postoje. Slušajući iskustva roditelja oni su uglavnom od pomoći prilikom upisa u srednje škole. Ali sve opet zavisi od ‘raspoloženja’ škole“, ocenjuje ona.

Odgovarajući na pitanje o stavovima nekih njenih kolega da „dete sa disleksijom ne može biti ni kuvar u životu, ne zna da čita“, Milošević kaže da je bude sramota kada to čuje. „Ova profesija vapi za odgovornošću, pravnim uređenjem i kvalitetnim obrazovanjem“, smatra ona.

Poznato je da državni sistem ne može da pruži logopedski tretman svoj deci kojoj je potreban i da roditelj koji nema novca za privatni sistem nema podršku. Milošević ocenjuje da je to jedna od težih realnosti našeg društva.

„Moramo razumeti da 200 logopeda koji rade u državnom sistemu su veoma ograničeni brojem usluga koje mogu da pruže i da se to pretežno samo svodi na savetovanje – ne i na sam direktan rad koji je neophodan. Privatni sektor nije nastao iz besa već iz potrebe, a potrebe su sve veće i veće“, ocenjuje ona.

Prema njenom mišljenju, trenutno je privatni sistem daleko razvijeniji u pogledu edukacija, tehnologija, pa i u organizaciji.

„Nažalost zbog izostale finansijske podrške prvenstveno porodici koja ima dete sa bilo kojom teškoćom ovo sve postaje jedan besmisao. Nikome plaćanje logopedske usluge nije hir. Socijalni sistem to mora da prepozna. Osim podrške porodicama sa decom sa težim vrstama ometenosti, koja je naravno simbolična, i ovaj sistem je zakazao. Ono što je posebno čudno je što se o ovom problemu uopšte i ne govori“, ističe ona.

Podrška detetu u školi od strane učitelja i drugara je veoma važna i često presudna za mentalno zdravlje deteta, naglašava Milošević i dodaje da je posebno teško tražiti svoje mesto u društvu koje ne razume ili jednostavno ne poznaje mehanizme ovog problema.

„Biti pametan, a biti jedan od lošijih đaka je posebno teško. Sistem mora da se menja. Okruženje mora da se edukuje i osvešćuje“, poručuje ona.

Odgovarajući na pitanje da li naš obrazovni sistem daje dovoljno podrške deci sa ovim problemom, Milošević kaže da svega nekolicina kolega zaista poznaju ovu problematiku.

„Osnovne studije pa ni master uglavnom nisu dovoljne da bi se ova oblast u potpunosti savladala. Potrebno je iskustvo, a pre toga i dodatne edukacije iz ove oblasti. Što se tiče samog rada, svako radi kako misli da treba. Standardizovan test ne postoji, opšte priznata metodologija rada takođe, samim tim i terapijski ishodi bivaju nažalost šarenoliki“, navodi ona.

Milošević kaže da je vreme – ključ.

„Trenutno smo u finalnoj fazi standardizacije prvog Testa za procenu predveština čitanja i pisanja koji će omogućiti svoj deci, sa srpskog govornog područja, pravovremeno otkrivanje mogućih problema. Više od 26 kolega i 29 ustanova cele Srbije radilo je na ovom važnom projektu. Ovim testom logoped bi pre ulaska deteta u obrazovni sistem uradio valjanu procenu i decu koja se susreću sa problemom disleksije pravovremeno prepoznao i tretirao. Velika je dobrobit omogućiti detetu da kroz čitanje postiže obrazovne uspehe“, kaže Neda Milošević.

Nemojte čekati!

Zakažite pregled ili izvršite konsultacije.

© LogopedGovoriJezik. All rights reserved. Developer by MojSajt.